Ono što volim kod sebe

Ne volim sebe mnogo.
Pitajte me,
I satima ću vam pričati
o mojim manama.
Ali ono što volim kod sebe
Veće je od svake mane.
Svakog mogućeg nedostatka.
Svega ostalog što me čini
Potpuno nesavršenom osobom.
Moja sposobnost da sanjam velike sne.
Da maštam bez prestanka.
Da volim sanjalački.
I da verujem širom otvorenih očiju,
U sve ono što stvaram
dok su mi oči zatvorene.
To treba umeti.

Comments (2) Posted to Moja reč 07/01/2014 Edit

Kraj

Prestali smo biti bliski.

Odsustvo bliskosti sa tobom odvelo me je u drugi svet. U svet iz kojeg ne znam kako da se vratim.

Upoznala sam te sa svojih 17. Zavolela. Onako nezrelo, ali jako. Jako lepo. Čisto. Sa tobom sam odrasla, sazrela, i postala čovek. I prihvatila sam te takvog kakav jesi, jer sam te zaista beskrajno volela. Prelazila sam preko ružnih stvari. Borila sam se za tebe i sam znaš koliko, iako si se opirao. Verovala sam da ćemo jednom uspeti da stanemo čvrsto na tlo i da ćemo izgraditi stubove koji će nas održati. Premalo vremena smo imali da se volimo i uživamo za ovih... mnogo godina...

U međuvremenu sam odrasla. Već sam žena. Osoba koja je samostalna. Ti si postao kompletna ličnost. Nekako smo izgradili sebe kao ljude koji su stabilni i koji mogu da ozbiljnije zakorače u novu etapu života. 

Promenili smo se. Normalno je. Učiš sa svakim novim korakom. Upoznaješ sebe. Uokviruješ svoje stavove. Shvataš život. Misliš o budućnosti. Oblikuješ sadašnjost.

Postao si još ozbiljniji nego što si bio. Posao te umara. Nemaš energiju. Nemaš volju. Tu si, ali kao da si mislima daleko u svojim problemima. Nisi naučio da me iznenadiš. Niti da mi uputiš kompliment, kao ženi. Mislila sam da će to sa godinama doći. Na tvom licu je sve manje osmeha. A voliš me. Znam. Da li je to dovoljno? Da li je dovoljno voleti bez truda? Bez ikakvih iskrica?

Znaš li da si se mnogo opustio? Rekla sam ti bezbroj puta, ali kao da ne čuješ. Da li znaš da kada voliš ne trebaš da staješ. Ne treba da zanemariš. Treba da voliš, ali i da ne dozvoliš da se ugasi strast.

A ja, ja sam željna bliskosti. Želim da budem nečija žena, i da se osetim velikom i bitnom. Ti činiš da budem tvoja samo formalno. A već dugo osećam da sam sama. Ne grliš moje osećaje. Ne vidiš moje treptaje. Ne osećaš moj dodir. Retko kad me ljubiš. A tako mi treba.

Želim da te probudim. A ne mogu. Tvoj san je tako dubok. Želim da me želiš. I da te želim. Imamo stubove tako bezlične. Bez fasade. Puštamo ih da propadaju. A znaš da sam probala da te probudim, i da radimo na tome. 

Želim da odem. Jer svakako te nemam. A ne umem. Ne umem da se suočim sa time. Plašim se da će čašu preliti jedna malecna kap, i da ćemo se rastati kao stranci. Plašim se da nećeš shvatiti zašto se sve desilo, jer si toliko odsutan iz naših života koji bi trebao da preraste u stabilnu porodicu.

Dragi moj, to nije ljubav. To nije ljubav kakvu jedna žena treba da dobije. To nije ljubav kakvu ja kao žena umem da dam. Jednostavno je isprarilo.

 

Osećam želju da započnem život u kojem ću se konačno osetiti voljeno i život u kojem ću voleti beskrajno. Znaš da ne mogu da živim bez ljubavi i strasti. Znaš da me to čini umornom. Znaš da patim bez toga. I puštaš da me odsustvo bliskosti uništava. Da mi crpi svaku kap energije i entuzijazma. Ja se prepuštam jer se plašim. Plašim se da odem.

 

Kako da ti kažem da je kraj? Kako kada ne čuješ, ne vidiš i ne osećaš?

 

 

Comments (0) Posted to Moja reč 06/04/2014 Edit

Bivši prijatelj

Pre nekoliko godina imala sam jednog prijatelja. Bio je divan. I sladak. Drugarski sladak. I dobar. I fin. I sve. Volela sam da pričam sa njim. Umeo je da me nasmeje. Da sluša. Da razume. Ali najviše da me nasmeje. To je radio tako lako. A mene je tako teško nasmejati. Mislim da je i on znao koliko ga volim i koliko mi znači. A voleo je i on mene.

A onda je on upoznao ženu njegovog života. Srećna sam bila zbog njega. Međutim, saznala u međuvremenu da se ŽenaNjegovogŽivota tajno sastajala sa nekim drugim tipom. Svom prijatelju to nisam rekla. A grizlo me je. Jer, pomislih- Ko sam ja da se mešam? Prijatelj, ok. Ali imam li prava da guram nos u tuđ život? Jednostavno nisam mogla.

Tada smo se udaljili. Nisam mogla da ga gledam u oči, a da ne mislim o onome što se desilo. Ne mogu da pričam sa njim, a da ne osećam potrebu da mu kažem ono što znam. Nismo se ni čuli više. Obrisao je profil na FB-u, a sada imaju zajednički.

Verili su se. Venčanje je zakazano za kraj leta. I sada, drago mi je što mu nisam rekla. Da jesam, izgubio bi Nju, a ona bi shvatila da je izgubila jednu od najboljih osoba koja korača ovim svetom. A vole se. Voli ga. I sigurna sam da joj je on jedini. Jer imaju takvu ljubav koju možete osetiti i videti čak i ako sedite nekoliko mesta udaljeni od njih u autobusu. 

U autobusu ih često sretnem. Mada, češće srećem njega samog. Nasmeje mi se. Onim osmehom koji mi na neki način govori da mu nedostaje naše prijateljstvo. Ili mi se samo čini. Ne znam. Ali lepo mi je da verujem u to.

I kada se sretnemo, popričamo dok ne dođe njegova stanica. Pitam ga šta ima u njegovom životu, ja njemu pričam šta se dešava u mom. I uvek isto. Reči koje izgovaram iza sebe kriju jaku tugu i nedostajanje. Nedostaje mi moj prijatelj kojeg sam zauvek izgubila. Da, jeste zauvek, verujte. On ima svoj svet. I ženu koju voli. A ja sam to mogla uništiti.

I svaki put  kada izađe iz autobusa i ostavi svoj osmeh u njemu, zaboli me među grudima jer smo prestali biti prijatelji. Ali tako je moralo biti. 

Tužna sam zbog nas.

Srećna sam zbog njega.

Comments (1) Posted to Moja reč 02/20/2014 Edit

Dan Bez Ljubavi

Sedim u sobi zagrljena sa svojim mislima, ispijam čašu crnog vina i ne uživam u danu ljubavi.

Nije mi lepo. Vapim za zagrljajem. Poljubcem. Za onom rečju koja od nas pravi zaljubljene klince, iako nismo klinci. Pa, čak, iako nismo i zapravo sigurni da je to zaljubljenost. Ali nam je lepo.

Vapim za dobrim čovekom. Za čovekom koji zna šta želi. Vapim za čovekom koji će možda i poželeti da me odvede odmah u krevet, ali će me ipak voditi u šetnju. Na moku. Na neko mesto gde idu parovi, ili oni koji će tek da postanu.

Ne vrednujem mnogo ovaj dan, ali me često podseća da mi nešto fali. Da mi mnogo fali! Ljubav. Nešto kao ljubav. Bar da zaliči.

Ali sedim, vezana za osobu koja je nema, spora i nezainteresovana. Dobra, ali ne dovoljno dobra prema meni. I sa ogromnom dozom kukavičluka plačem u sebi, iako nemam prava. Jer, kriva sam, jer me plaši sloboda.

Sedim, zagrljena sa svojom samoćom, svojim platonskim ljubavima, i gledam u virtualne slike života koji sam mogla živeti da sam samo manja kukavica! 

Plačem.

Kriva sam.

Comments (0) Posted to Moja reč 02/15/2014 Edit

Da li sam i ja deo tvog trenutka?

Volim svoj svet, iako je unutar njega mnogo boli. Tanka je linija između one boli koja mi prija i koja me ubija. Ne, nisam neko koji uživa u patnji, ali nekada je bol sasvim dobrodošla. Ona bol koja sedi kraj nas u tišini, grleći našu samoću. Razume me. Razume moje razloge. Razume sve ono što sam  prećutala, i ono malo što sam rekla.

Nema veze što me boliš. Nisi ti kriv. Ja sam. I nije mi žao što si tu, iako te nemam. Sama spoznaja da si neko ko podstiče moju maštu, ko se uselio u moj svet, znači da si sa razlogom tu. I da tu treba da budeš sve dok me činiš živom, sve dok se kraj tebe osećam kao čovek.

Ja sam kolekcionar dragocenih trenutaka. A ti si deo jednog dragocenog trenutka. Onog kojeg sam mogla propustiti. Ali nisam. Sa razlogom. Sa poentom. Neke se stvari ne mogu izbeći. I baš zato se ne kajem jer sam te pustila u svoj život. Trošila bih vreme na kajanje. A ako bih birala između kajanja i boli, definitivno bih izabrala bol. Ona je bolji prijatelj, iskrenija je, i nekako je čudno draga.

Jako mi je teško jer se sve ugasilo. Znam da je to realnost, i da je bolje i to nego da me srećnom čini laž, ali je sama spoznaja jako bolna. Volela bih znam zašto. Ili ne bih. Ne znam. Možda bi tada bol postala surova.

Zaboravi.

Volela bih da sam i ja deo tvog dragocenog trenutka. Kada bih saznala da je tako, moja bol bi me zagrlila jako, najjače, i dala mi svu utehu ovog sveta. Čak i ako je taj trenutak samo deo prošlosti, bez budućnosti.

...

Comments (0) Posted to Moja reč 01/30/2014 Edit

Delić sekunde

I On je slučajno uplovio u moj život... Opet, čudno mesto, čudno vreme, pod čudnim okolnostima. Sudbinski, rekla bih. 

Ponekad osetim nemir, kada mi kroz glavu proleti činjenica da je sve ovo deo jednog trenutka koji sam mogla propustiti. Samo jedan sekund, jedan majušni trenutak me je delio od toga da ga nikada ne upoznam. Koliko smo samo ljudi propustili zbog tog jednog jedinog trenutka? Ali neko od gore zna razlog, valjda. On mrsi te konce.

Sretneš Njega. Negde. Nije bitno gde. I jednostavno poželiš da ga imaš. Da ga čuvaš za sebe. Da ga zagrliš snažno, najsnažnije na svetu. I ne pustiš ga dugo. Čini ti se da ti je samo to potrebno za sreću. A zapravo želiš mnogo. Želiš sve. Da ga maziš po vratu. Da te mazi po stomaku. Da ga držiš za ruku. Da se umiriš u njegovom zagrljaju. Da sa njim pričaš o gomili gluposti. I da spokojno ćutiš. Dok sanjaš o tim beskrajno vrednim trenucima osećaš kako ti se uvlači po kožu. Osećaš kako gradi tvoje snove.

Ali neka sila ne da. Čini da sve izgleda komplikovano. Budi sumnju. Nesigurnost. I jednostavno ne dopušta sve ono što bismo voleli da dopustimo sebi. 

Ali dok sam živa maštaću. Voleću platonski. Njega. Nekog ko je slučajno uleteo u moj život, u pogrešno vreme.

Dok dišem sanjaću. Sanjaću budna. Želeću da ga sretnem. Da ga slučajno dodirnem. Sanjaću o tome da i on sanja o mom dodiru. O meni. Nama. O nečemu što je mogli biti sjajno.

Možda sam ja samo ubeđena da ljubav u snovima i mašti najduže živi. Tu je zaštićena od svega.  Boli, ali živi. Možda se zato ne prepuštam. Zbog straha. Zbog bojazni, da će se u jednom trenutku svi snovi srušiti, u onom malom delu sekunde u kojem su i sagrađeni.

Ja samo želim da ga volim. Iz prikrajka. Da žudim. To me drži budnom. Živom.  A možda i jednog dana, dok budem koračala ruku pod ruku sa svojim snovima, budna, osetim njegov dah na svom vratu, njegov topao dlan u mojoj ruci, i shvatim da je baš ovo naš delić sekunde, onaj koji sam ceo život čekala.

 

 

Comments (2) Posted to Moja reč 01/10/2014 Edit

Prepoznaj me

S vremena na vreme se desi da sasvim slučajno naletim na osobu koja me duboko dotakne. Prepoznamo se, negde. Na čudnim mestima. Pod čudnim okolnostima. U čudno doba. 

Energije nam se sudare. Jako. Toliko jako da osetiš varnice. Prijateljske, ali i one koje prelaze granice prijateljstva. 

Ja zaista ne znam u čemu je moj problem. Ili možda znam.

Prepuštam se, dovoljno da osetim pod kožom, nedovoljno da nešto osetim na koži. I prija, čoveče. A ne sme... Ali opet tako slučajno naleti neko ko me razume. Nego ko mi uputi kompliment, baš onaj koji možda čak i godinama nisam dobila od Njega. Taj neko me čeka. A ja čekam da me on uzme i odvede. 

Postoji toliko ljudi na ovom svetu koje možemo voleti, koji nas mogu voleti. Sigurna sam. A neki od nas gube vreme. Trpimo bol. I čekamo da prođe. A možemo biti srećni. Negde. Bilo gde. Bilo gde, samo ne ovde. 

Stranče, baš ti koji me prepoznaješ. Koji me razumeš. Koji osećaš. Ti, koji bi me voleo, kojeg bih ja volela. Uzmi me. Vodi me bez pitanja. Samo me izvuci odavde.

Pristajem! 

Comments (2) Posted to Moja reč 01/08/2014 Edit

Seta...

Nekada mi nedostaju bivši prijatelji, bivši bliski ljudi. Prisetim se nekih divnih stvari kroz koje smo zajedno prolazili, šala zbog kojih nas je trbuh boleo od smeha. A onda kao hladan tuš, moja osećanja preplavi talas razloga zbog kojih smo jedni za druge samo prošlost.

U stomaku se stvori crna rupa koja boli, istom jačinom koliko smo se nekada radovali jedni drugima.

I ne znam zašto se uvek vraćam istim uspomenama, svesna da bole. Svesna da više nismo isti ljudi. Da se više ne gledamo istim očima. Možda me najviše od svega boli ona tišina koja je ostala u vazduhu, koja govori da više ne značimo jedni drugima, koja podseća da se ugasila ona duša koja nas je činila da se osećamo kao jedno. 

 

Comments (2) Posted to Moja reč 09/24/2013 Edit

Životna pozornica

Ako se dublje zagledamo u život, videćemo da je on jedna ogromna pozornica. Lako je zaključiti da smo svoje uloge dobili rođenjem. Nismo mogli sami da biramo koji lik će biti naš, a naš nadređeni nas je grupisao u zajednice nazvane porodicom. Sa prijateljima je drugačije. Njih biramo sami.

Likova ima raznih.. Od onih koji se na pozornici nazivaju svojim imenom i prezimenom, pa do onih koji se kriju ispod maske, lepeći sami sebi etikete bitnih i velikih ljudi.... Ovde na životnoj pozornici, učimo jedni od drugih. Nekad pogrešno, nekad ispravno, nekad na svojim a nekada na tuđim greškama. Često se opečemo na zle jezike, ali i osetimo draž onoga ko ume lepo da govori, rukujemo se sa ljudima prljavih ruku, ljubimo u obraz sa onima prljavog obraza, tražimo nežnost od grubih, volimo one koji nas ne vole, ne volimo one koji nas vole, i tako u krug. Nije lako zabistati u svojoj ulozi. Ne možemo baš uvek da se prisetimo koje su one prave reči, pa se krijemo iza onih koji su bolje uvežbani. A nekada se stidimo da pokažemo svoje umeće iako smo možda bolji od onih koji samouvereno, a ne baš uspešno koračaju scenom. Mi, žene, često moramo biti na visokim potpeticama, a takođe  nam to može otežavati ulogu. Moramo vežbati hod, čak i kada smo umorne, i kada nam je kičma iskrivljena od gomile tereta. Nije retka situacija kada se potpetice zaklimaju i kada poljubimo pod, posramljeni. Nađe se neko ko će nam pomoći da ustanemo, a bogami, ima dosta i onih koji će nam se rugati gledajući nas sa strane. Tako valjda mora. Dešava se i da zaboravimo svoj tekst, i tada nam naši bližnji pomažu da se prisetimo onih pravih reči. Oni su zato tu, da budu uz nas u teškim situacijama.

Među likovima variraju različita osećanja. Nekad je prisutna zavist, ljubomora, sujeta, a uvek se iskradu i iskrice lepih osećanja, simpatija, one prolazne, ali i one jake i prave ljubavi.

 

Kao što rekoh, prijatelje biramo sami. Nekada je to jako teško, jer previše je lica zaklonjenih maskom, a ona otkrivena nam se često ne svide, jer su naspram ovih prvih suviše obična. Na prvi pogled, uglavnom nas fascinira nečija maska. Bože, toliko je lepih. Likovi jednostavno blješte, sjaje, mame, zaslepljuju. Kako odoleti lepoti i dobroti kojom takvi likovi odišu? Te maske im daju samopouzdanje. Daju im umeće da vladaju scenom, rečima.. Oni uglavnom znaju svoj tekst, i znaju koje reči će sve prisutne zadiviti. Ponekad im tako zavidim. Volimo da imamo takve ljude za prijatelje, ali ta prijateljstva ne traju dugo. Kad-tad shvatimo da smo u senci onog sa maskom koji stoji do nas. Ljudima se više sviđa blještavi sjaj maske, kraljevski stav, nego otkriveno lice, nečije prezime, ime, i status običnog, iskrenog čoveka. A najgora stvar je kada odlučimo da zavirimo ispod maske našeg, takozvanog prijatelja. Ima li većeg razočarenja nego kada uvidimo da neko koga smo voleli i cenili, neko kome smo posvetili bitan deo svog srca, je u stvari druga osoba, koja ne vredi ni približno koliko smo mislili da vredi. Ne možeš pobeći od takvih osoba. Svuda ih je, vrebaju iza svakog kutka, i uvek su spremni da nas ugrizu za srce. Jednostavno, njihova osnovna misija je-ulepšati svoju masku, postati što bolji glumac i svideti se svima. Iako to sviđanje traje samo do onog trenutka kada takvu osobu neko stvarno upozna. Danas, sve više mladih traže uzor upravo u ličnostima koje nose divne maske, ukrašene divnim sjajem, koji pleni. Najčešće je to sjaj najobičnijih cirkona, samo iskusno izrađenih. Lepo je videti nešto što je lepo, ali nije lep osećaj kada se u to lepo zagledaš i shvatiš da se ispod krije nešto jako ružno. Svaki čovek prođe kroz taj period kada pogreši, ali uvek postoji ona šansa da se greška ispravi. I tako, gledajući druge, kako glume pogrešne likove, možemo podstaći sebe da ne učinimo isto, i da budemo bolji.  Kada čovek već postane iskusniji  i kada uvidi koji je njegov zadatak, on shvati da treba više da se zagleda u one ljude običnog, finog lica bez nepotrebnog sjaja, i lažne vrednosti. Jer takvi ljudi  ustvari vrede. Njihov sjaj dopire iznutra. Nije svaki kamen dragi kamen, već je najčešće običan kamenčić, ali na koga se možemo lako spotaći. Dragi kamen teško je naći, i teško ga je zaslužiti ali je definitivno moguće steći ga. Takođe, čovek na pozornici shvati da nije prijatelj svako ko nam šapuće kada ne možemo da se prisetimo neke reči, jer nam ne šapuću uvek ono što je ispravno. Nekada se likovi zabavljaju kada te učine smešnim i glupim. Ali sve to ide na njihovu čast.

Ne smemo dozvoliti da nas zavara tuđ sjaj, i lepota onoga što samo oko može dotaći.

Nije svaki lik koji je pored nas onaj lik koji nam želi pomoći, niti želi da nas čuje svako ko nas sluša.Ne želi da nas voli svako ko nam da poljubac, niti da nam pomogne svako ko nam da savet. Ne treba da mislimo da smo bogati ako nam prsti obe ruke nisu dovoljni da nabrojimo prijatelje, već treba da se zapitamo koliko njih su nam ustvari pravi prijatelji.Nije uspeh da kroz zivot vucemo masu ljudi koji ce se razbežati kada su nam potrebni, već da koračamo ruku pod ruku sa par njih koji su tu i u dobru i zlu.

Uzalud nam je da budemo neko drugi, samo da bismo se svima svideli. Treba da se svidimo drugima onakvi kakvi smo. Jer to je jedina nagrada za to što jesmo. Svaka čast onima koji uspevaju da hrabro nose svoju masku, dok im se drugi dive, ali kada neko poželi da im postane blizak i drag,  kad-tad će uvideti da je ispod lice koje, ustvari, ne odiše iskrenošću i dobrotom. Svi mi želimo da zauvek sačuvamo lepu viziju o onome ko nam je drag. Sa ovakvim ljudima dobićemo samo razočarenje.

Kada bih morala da dam savet onome ko tek stupa na životnu pozornicu rekla bih mu da među gomilom kamenja ne stavlja u džep svaki koji mu se na prvi pogled svidi, već da pronađe svoj dragi kamen, tražeći ga dušom a ne okom, kako taj kamen ne bi postao njegov večiti kamen spoticanja.

I na kraju kada se pogase svetla na ovoj pozornici, kada dobijemo zasluženi aplauz i  skinemo scensku šminku, kostime i maske, ostajemo sami sa sobom. I kada se takvi pogledamo u ogledalo i vidimo da smo mi i dalje mi, možemo mirno leći u svoj krevet, spokojni, i zadovoljni. A to je smisao cele ove predstave. Da ostanemo dosledni sebi i da nas pozornica ne napravi drugačijim ljudima. Kada dobijemo sami od sebe aplauz znamo da smo savršeno odligrali današnju ulogu.

 

Ako se pitate šta je sa onima koji su nosili maske i bili savršeni masi željnoj lažnog sjaja, znajte da oni ne spavaju. Oni se se muče da svojom maskom zadive druge i sutra. Oni duboko u sebi žale jer nisu dobili aplauz zbog sebe već zbog svoje maske.. Oni nisu aplaudirali sebi..

 

Comments (3) Posted to Moja reč 06/26/2013 Edit

Posle "par" meseci..

Prošlo je nekoliko meseci. Lažem da ne znam koliko. Lakše je.

Došlo je i proleće. Ali nema onaj stari miris koji smo oboje voleli. Sada miriše samo na tebe. Na tvoju kosu i tvoj vrat. I uliva stravičan strah da ću nekada i taj miris izgubiti iz sećanja.

I sve me seća na tvoje oči. Na tvoj vragolast osmeh. Na tvoju dugu smeđu kosu. I na nas.
Na prvi poljubac i poslednji zagrljaj.

I bezbroj puta sam poželeo da ti čujem glas. I da te pitam kako si. Slagala bi da si dobro. A ja bih rekao da mi je drago što to čujem. I bilo bi još gore. I tebi i meni.

I često mislim o tome, šta bih ako te sretnem. Imam li prava da te pitam bilo šta. Zaslužujem li da me uopšte pogledaš? Zaslužujem li da me se setiš? Kao ludak, hodajući gradom, u prolaznicima tražim tvoj lik, tvoje oči i tvoj jedinstven osmeh. I tako svaki dan. 

Kada bih te sreo, želeo bih da te zagrlim. Da vidim tvoj osmeh. Da popijemo kafu. I ne pominjemo prošlost. Samo da vidim da si srećna. I voleo bih da i ti želiš da vidiš mene, bar kao nekog sa kime si provela bitan deo života.

Ali prošlost je lukava. Uvek je prisutna. Kao opomena. I pecne, baš u pravi čas. Da me podseti na greške. Da me podseti na izgubljenu ljubav. I uvek dolazi sa jasnom slikom-slikom kada smo bili srećni... I tada nastupa sva bol. 

 

O čemu li pričaju bivše ljubavi kada se sretnu? Šta očekuju od odgovora na pitanje Šta ima novo? I šta li se krije iza onog Ništa, sve je po starom. 

 Ali svakako bih voleo da te sretnem, samo da znam da si dobro.

Comments (4) Posted to Moja reč 04/14/2013 Edit

Kada sam otišao. (2)

Kada sam rešio da odem... Nije bilo lako...
Često sam bio na korak do toga da ti to kažem, ali nisam imao snage.

Tvoji pogledi puni ljubavi vraćali su me na početak. Kada sam prvi put sreo tebe, nasmejanu devojčicu, punu života, sa željom da mi posvetiš čitav svoj život. Na prvi pogled, sa takvim, vragolastim osmehom ličila si na nezrelu, vrckastu devojčicu. Na drugi, već na čestitu ženu, prepunu znanja, dobrote i neverovatne ljubavi. I takva si bila do samog kraja. Žena sa najvećom dušom. Najbolji prijatelj. Čovek.

U toku razmišljanja o odlasku, iz glave nisam mogao da izbacim sećanja, čuvana godinama. Proganjao me je tvoj osmeh, iz straha da ga više nikada neću ugledati. Tvoje lice, iz straha da više nikada neću moći da ga ljubim.. Tvoje ruke, iz straha da ih više neću osetiti na tvojoj koži.

Kada sam ti rekao da odlazim.. Želeo sam da umrem. Da me nema. Da me proguta zemlja. Da se raspadnem na deliće. I raspadao sam se u sebi. Polako. Dovoljno sporo da osetim demonsku bol, kao kaznu, koju sam zaslužio.

Dok sam ti brisao suze sa lica, pod prstima me je peklo, ali je tvoja koža bila mekša nego ikad. Nisam mogao da zaustavim tvoj plač.. A zatim bezbroj tvojih pitanja. Moj ni jedan odgovor. Muk. Tišina. Misleći da je tako bolje.

Kada sam otišao... Ostala je tišina. Bezbroj neizgovorenih reči, pitanja bez odgovora. Dva osmeha manje, nesreća više... I neretko bih plakao kao dete, misleći o izgubljenoj sreći, o ljubavi kakvu nikada više neću osetiti. Misleći o ženi koju sam jedva kupio, a tako lako prodao.

Prodao sam ljubav za greh, i stid me je.

Nikada mi nećeš oprostiti, znam, Ne zaslužujem. 

Znaj da nikada neću oprostiti sebi. Jer ti zaslužuješ mnogo više

Volim te.

Comments (2) Posted to Moja reč 04/11/2013 Edit

Kada si otišao. (1)

Kada si otišao... Nije bilo lako.
Neretko bih se pokrila preko glave, zatvorila oči i sećala se svega. Proučavala tvoje poglede. Tvoje reči. Tvoje-Odlazim.

Pričao si kako sam divna. Previše dobra za tebe. Da te ne zaslužujem. Da je ono što smo imali lepo i sjajno. Ali da se tvoja lampica ugasila. Mislila sam o dodiru tvoje ruke dok si mi brisao suze sa lica. O tvom zagrljaju na rastanku. Pomišljala sam da možda žališ. Tražila sam odgovore na nepostavljena pitanja. Tragala za trunčicama preostale ljubavi u slučajnom dodiru i poslednjim obrisima tvojih pogleda. 
Pričao si kako te nikad niko neće voleti ko ja. Rekla sam ti da nikad nikog neću voleti kao tebe. U trenucima neprijatne tišine u vazduhu je lebdela nada, prećutane reči, moje volim te i tvoje ne volim te više. 

Iako si svojim rečima stavljao tačku, ja sam imala da ponudim samo zareze. I na svaku tvoju reč imala sam po jedno pitanje. Zašto? Nisam umela da stanem. Nisi umeo da odgovoriš.

Kada si otišao... Ostala je tišina. Iskustvo više. Nada manje.
I neretko bih provodila noći crtajući rečima jedan izmišljen lik. Jednu ljubav iz bajke. Jednu bezbroj puta ispričanu priču.

Postavljala sam toliko pitanja i tebi i sebi. A odgovor na svako sam dobila na samom početku kraja.

Kada si rekao- Odlazim

 

Comments (6) Posted to Moja reč 04/08/2013 Edit

Bogata pesma

Nekada je dovoljno samo par ljudi

šačica vere, pažnje i poštenja,

i onoga što je beskrajno vredno-

dovoljno ljubavi i poverenja.

 

Ne traži sreća gradove i kule,

niti prolaznost novca i moći.

Kad u džepu nemaš više od nule,

bar imaš nekog ko će ti pomoći.

 

Nije moć dovoljna za miran san,

niti je slava ta koja daje krila.

Nije potpun onaj dan

u kome nemaš duševnog mira.

 

Nije novac taj koji greje,

koji nas pokriva u hladnoj noći,

već zagrljaj onog ko nas nasmeje,

onog ko će nam u muci pomoći.

 

Nije sve tako u životu sjajno,

te ne možemo ostvariti svaki naš san.

Ako već mogu, biram ono trajno.

Biram ljubav i spokojan dan. 


A.M.

Comments (2) Posted to Moja reč 04/04/2013 Edit

Kratka, ljubavna..

Ne treba mi ništa, ali ništa baš,
kao tvoj osmeh, kao tvoj dah,
i ništa na ovom svetu,

kao tvoj zagrljaj,
umelo nije da otera moj strah.

Ništa mi u životu ne treba više,
kao miris tvoja tela,
kao miris tvoje duše,
I neka zvuči kao kliše,
ali ne treba mi baš ništa više!

Comments (9) Posted to Moja reč 03/13/2013 Edit

Dodir crnih očiju

Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam ga prvi put pogledala. A naročito ne one ostale trenutke dok su nam se pogledi susretali. Ne, nije to bilo klasično gledanje sa simpatičnim strancem. Bilo je to nešto neobjašnjivo.

Njegov pogled beše prepun tuge. Neretko bi, kada zasvira neka tužna pesma, zatvorio svoje oči i pevao.. Kao da se prepusta svojoj boli. Toliko tuge u jednom mladom biću. I toliko privlačnosti u jednom neobično običnom pogledu.

Nije ovo bila ljubav. Nemoguće je da se rodi za tako kratko vreme. Ali bilo je nešto posebno. Nešto što se pamti. Nešto o čemu se razmišlja pred spavanje. Nešto o čemu se do starosti sanja.

Dok je moja ruka bila u njegovoj, poželela sam da me nikada ne pusti. Da me čuva, kao što bih ja čuvala njega i njegov pogled koji mi je toliko postao drag. Prstima sam prelazila po njegovoj šaci, želeći da upamtim svaku poru... Grlila ga nadajući se da ću da upijem bar malo njegove topline...

A način na koji je pričao... O sebi, o meni.. O, toliko puta od tada sam u sebi ponavljala sve što je onda rekao, trudeći se da nešto ne zaboravim... 

I dalje mi nije bitno što smo daleko. Što me ovog trenutka ne drži za ruku. Što me ne grli...

Ništa mi od toga ne bi bilo bitno, samo kad bih znala da ću ga opet sresti... Samog, za šankom u kafani. Sa pogledom koji opija. Sa rukama koje su me svih godina čekale.  Sa usnama željnih mene. Kao one večeri, zime, 2013-te.. 

 

Comments (9) Posted to Moja reč 02/17/2013 Edit

1 2 3 4  Sledeći»

About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds