Trag u beskraju

Dodir crnih očiju

02/17/2013

Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam ga prvi put pogledala. A naročito ne one ostale trenutke dok su nam se pogledi susretali. Ne, nije to bilo klasično gledanje sa simpatičnim strancem. Bilo je to nešto neobjašnjivo.

Njegov pogled beše prepun tuge. Neretko bi, kada zasvira neka tužna pesma, zatvorio svoje oči i pevao.. Kao da se prepusta svojoj boli. Toliko tuge u jednom mladom biću. I toliko privlačnosti u jednom neobično običnom pogledu.

Nije ovo bila ljubav. Nemoguće je da se rodi za tako kratko vreme. Ali bilo je nešto posebno. Nešto što se pamti. Nešto o čemu se razmišlja pred spavanje. Nešto o čemu se do starosti sanja.

Dok je moja ruka bila u njegovoj, poželela sam da me nikada ne pusti. Da me čuva, kao što bih ja čuvala njega i njegov pogled koji mi je toliko postao drag. Prstima sam prelazila po njegovoj šaci, želeći da upamtim svaku poru... Grlila ga nadajući se da ću da upijem bar malo njegove topline...

A način na koji je pričao... O sebi, o meni.. O, toliko puta od tada sam u sebi ponavljala sve što je onda rekao, trudeći se da nešto ne zaboravim... 

I dalje mi nije bitno što smo daleko. Što me ovog trenutka ne drži za ruku. Što me ne grli...

Ništa mi od toga ne bi bilo bitno, samo kad bih znala da ću ga opet sresti... Samog, za šankom u kafani. Sa pogledom koji opija. Sa rukama koje su me svih godina čekale.  Sa usnama željnih mene. Kao one večeri, zime, 2013-te..