Životna pozornica

06/26/2013

Ako se dublje zagledamo u život, videćemo da je on jedna ogromna pozornica. Lako je zaključiti da smo svoje uloge dobili rođenjem. Nismo mogli sami da biramo koji lik će biti naš, a naš nadređeni nas je grupisao u zajednice nazvane porodicom. Sa prijateljima je drugačije. Njih biramo sami.

Likova ima raznih.. Od onih koji se na pozornici nazivaju svojim imenom i prezimenom, pa do onih koji se kriju ispod maske, lepeći sami sebi etikete bitnih i velikih ljudi.... Ovde na životnoj pozornici, učimo jedni od drugih. Nekad pogrešno, nekad ispravno, nekad na svojim a nekada na tuđim greškama. Često se opečemo na zle jezike, ali i osetimo draž onoga ko ume lepo da govori, rukujemo se sa ljudima prljavih ruku, ljubimo u obraz sa onima prljavog obraza, tražimo nežnost od grubih, volimo one koji nas ne vole, ne volimo one koji nas vole, i tako u krug. Nije lako zabistati u svojoj ulozi. Ne možemo baš uvek da se prisetimo koje su one prave reči, pa se krijemo iza onih koji su bolje uvežbani. A nekada se stidimo da pokažemo svoje umeće iako smo možda bolji od onih koji samouvereno, a ne baš uspešno koračaju scenom. Mi, žene, često moramo biti na visokim potpeticama, a takođe  nam to može otežavati ulogu. Moramo vežbati hod, čak i kada smo umorne, i kada nam je kičma iskrivljena od gomile tereta. Nije retka situacija kada se potpetice zaklimaju i kada poljubimo pod, posramljeni. Nađe se neko ko će nam pomoći da ustanemo, a bogami, ima dosta i onih koji će nam se rugati gledajući nas sa strane. Tako valjda mora. Dešava se i da zaboravimo svoj tekst, i tada nam naši bližnji pomažu da se prisetimo onih pravih reči. Oni su zato tu, da budu uz nas u teškim situacijama.

Među likovima variraju različita osećanja. Nekad je prisutna zavist, ljubomora, sujeta, a uvek se iskradu i iskrice lepih osećanja, simpatija, one prolazne, ali i one jake i prave ljubavi.

 

Kao što rekoh, prijatelje biramo sami. Nekada je to jako teško, jer previše je lica zaklonjenih maskom, a ona otkrivena nam se često ne svide, jer su naspram ovih prvih suviše obična. Na prvi pogled, uglavnom nas fascinira nečija maska. Bože, toliko je lepih. Likovi jednostavno blješte, sjaje, mame, zaslepljuju. Kako odoleti lepoti i dobroti kojom takvi likovi odišu? Te maske im daju samopouzdanje. Daju im umeće da vladaju scenom, rečima.. Oni uglavnom znaju svoj tekst, i znaju koje reči će sve prisutne zadiviti. Ponekad im tako zavidim. Volimo da imamo takve ljude za prijatelje, ali ta prijateljstva ne traju dugo. Kad-tad shvatimo da smo u senci onog sa maskom koji stoji do nas. Ljudima se više sviđa blještavi sjaj maske, kraljevski stav, nego otkriveno lice, nečije prezime, ime, i status običnog, iskrenog čoveka. A najgora stvar je kada odlučimo da zavirimo ispod maske našeg, takozvanog prijatelja. Ima li većeg razočarenja nego kada uvidimo da neko koga smo voleli i cenili, neko kome smo posvetili bitan deo svog srca, je u stvari druga osoba, koja ne vredi ni približno koliko smo mislili da vredi. Ne možeš pobeći od takvih osoba. Svuda ih je, vrebaju iza svakog kutka, i uvek su spremni da nas ugrizu za srce. Jednostavno, njihova osnovna misija je-ulepšati svoju masku, postati što bolji glumac i svideti se svima. Iako to sviđanje traje samo do onog trenutka kada takvu osobu neko stvarno upozna. Danas, sve više mladih traže uzor upravo u ličnostima koje nose divne maske, ukrašene divnim sjajem, koji pleni. Najčešće je to sjaj najobičnijih cirkona, samo iskusno izrađenih. Lepo je videti nešto što je lepo, ali nije lep osećaj kada se u to lepo zagledaš i shvatiš da se ispod krije nešto jako ružno. Svaki čovek prođe kroz taj period kada pogreši, ali uvek postoji ona šansa da se greška ispravi. I tako, gledajući druge, kako glume pogrešne likove, možemo podstaći sebe da ne učinimo isto, i da budemo bolji.  Kada čovek već postane iskusniji  i kada uvidi koji je njegov zadatak, on shvati da treba više da se zagleda u one ljude običnog, finog lica bez nepotrebnog sjaja, i lažne vrednosti. Jer takvi ljudi  ustvari vrede. Njihov sjaj dopire iznutra. Nije svaki kamen dragi kamen, već je najčešće običan kamenčić, ali na koga se možemo lako spotaći. Dragi kamen teško je naći, i teško ga je zaslužiti ali je definitivno moguće steći ga. Takođe, čovek na pozornici shvati da nije prijatelj svako ko nam šapuće kada ne možemo da se prisetimo neke reči, jer nam ne šapuću uvek ono što je ispravno. Nekada se likovi zabavljaju kada te učine smešnim i glupim. Ali sve to ide na njihovu čast.

Ne smemo dozvoliti da nas zavara tuđ sjaj, i lepota onoga što samo oko može dotaći.

Nije svaki lik koji je pored nas onaj lik koji nam želi pomoći, niti želi da nas čuje svako ko nas sluša.Ne želi da nas voli svako ko nam da poljubac, niti da nam pomogne svako ko nam da savet. Ne treba da mislimo da smo bogati ako nam prsti obe ruke nisu dovoljni da nabrojimo prijatelje, već treba da se zapitamo koliko njih su nam ustvari pravi prijatelji.Nije uspeh da kroz zivot vucemo masu ljudi koji ce se razbežati kada su nam potrebni, već da koračamo ruku pod ruku sa par njih koji su tu i u dobru i zlu.

Uzalud nam je da budemo neko drugi, samo da bismo se svima svideli. Treba da se svidimo drugima onakvi kakvi smo. Jer to je jedina nagrada za to što jesmo. Svaka čast onima koji uspevaju da hrabro nose svoju masku, dok im se drugi dive, ali kada neko poželi da im postane blizak i drag,  kad-tad će uvideti da je ispod lice koje, ustvari, ne odiše iskrenošću i dobrotom. Svi mi želimo da zauvek sačuvamo lepu viziju o onome ko nam je drag. Sa ovakvim ljudima dobićemo samo razočarenje.

Kada bih morala da dam savet onome ko tek stupa na životnu pozornicu rekla bih mu da među gomilom kamenja ne stavlja u džep svaki koji mu se na prvi pogled svidi, već da pronađe svoj dragi kamen, tražeći ga dušom a ne okom, kako taj kamen ne bi postao njegov večiti kamen spoticanja.

I na kraju kada se pogase svetla na ovoj pozornici, kada dobijemo zasluženi aplauz i  skinemo scensku šminku, kostime i maske, ostajemo sami sa sobom. I kada se takvi pogledamo u ogledalo i vidimo da smo mi i dalje mi, možemo mirno leći u svoj krevet, spokojni, i zadovoljni. A to je smisao cele ove predstave. Da ostanemo dosledni sebi i da nas pozornica ne napravi drugačijim ljudima. Kada dobijemo sami od sebe aplauz znamo da smo savršeno odligrali današnju ulogu.

 

Ako se pitate šta je sa onima koji su nosili maske i bili savršeni masi željnoj lažnog sjaja, znajte da oni ne spavaju. Oni se se muče da svojom maskom zadive druge i sutra. Oni duboko u sebi žale jer nisu dobili aplauz zbog sebe već zbog svoje maske.. Oni nisu aplaudirali sebi..

 

3 Comments Add your own

  • 1. kostabednik  |  06/26,2013

    Slažem se potpuno. Vidi se da govoriš kritički i iz iskustva.
    Podvukao bih samo nekoliko istina o samoobmani koju maskiranje u životu donosi.
    Ostani ti. Znaš da to vredi.
    U ZDRAVLJE!!!

  • 2. endzylove  |  06/26,2013

    Bas si dobro ovo napisala,sve je tacno.Dok sam citala u glavi mi je bio citat Djordja Balasevica:Ljudi su kao skoljke-moras ih otvoriti na hiljade da bi nasao dragulj.
    Sve mi se vise cini da su oni pravi dragulji skriveni,a oni lazni sijaju i sijaju...
    Pozz:)

  • 3. soba  |  01/09,2014

    Tacno, tacno, tacno...

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me


About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds