Okreni novi list

 

Nekada nas neko uvredi do bola,

uzme nase srce i slomi ga na pola.

Neki ljudi ne umeju da cene,

vec odu i kažu-izlečiće nas vreme.

Nekada nas reč zaboli do srži

i neki neljudi nazivaju se ljudi.

Ko su te osobe da ubijaju nas tako?

Znaju li oni da ljubav boli jako?

Teško je kad u vodu godine odu.

Teško je kad si vezan a dobijaš slobodu.

Teško je kad shvatiš da nestalo je sve,

kad shvatiš da je laž sve ono od pre.

Ne postoji život bez razočarenja,

ali djavo uvek svoje žrtve menja.

Treba ići dalje, treba ići jače

biće bolje iako sada srce plače.

Budi srečan bar jer je tvoj obraz čist,

biće bolje samo okreni novi list.

 

Comments (4) Posted to Moja reč 01/19/2012 Edit

Zauvek?

Ja sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se razišli već odavno.
... Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja. 
 
H. Hese 

Comments (0) Posted to Dela VELIKIH umetnika 12/14/2011 Edit

*To je bolje za nas*

Nekad probudi me osećaj
kao da je tvoj dah na mom vratu,
i u jednom dahu vrisnem tvoj glas,
ali andjeli jave taj san mi ukradu,

u pravu su, to je bolje za nas.

Voleli smo se prosto, jednostavno, lako
a možda nismo tako trebali,
a kad se razbilo sve, kao staklo
tek tad smo sve to primetili.

Za tudje želje marili nismo,
a možda mi smo samo sebičnjaci,
zasigurno premalo činili smo,
ali sad je kasno, nismo čarobnjaci.

Lagala bih kad bih rekla da mi žao nije,
ali krijem osećaje, kao da ih nemam,
a srce kao ludo bije,
kad opet poželim da na ramenu ti dremam.
 
Nekad probudi me osećaj
kao da je tvoj dah na mom vratu,
i u jednom dahu vrisnem tvoj glas,
ali andjeli jave taj san mi ukradu,
u pravu su, to je bolje za nas.


Comments (2) Posted to Moja reč 12/12/2011 Edit

Osmeh deteta!

 Deca su...


ČAROBNA BIĆA.

 

PAMETNI SU VIŠE NEGO ŠTO MI

MISLIMO DA JESU.

 

 

 IMAJU POGLED KOJI OBARA SA NOGU.

 

 

 

ZNAJU DA UŽIVAJU,

 

 

 ALI I DA SE ZABRINU... 

 

 

 DA SE DUBOKO ZAMISLE ...

 

 

ČESTO NEĆE DA SLUŠAJU...

 

 

 I UMEJU DA BUDU NEVALJALI...

 

 I DA  PRLJAJU SVOJE PRSTIĆE...

 

 

 

 RASTUŽE SE KADA IH GRDIMO,


 

ALI KAKO DA IM ČOVEK NE OPROSTI KADA UGLEDA TAJ TUŽAN POGLED?! 

 

 

 

 ONI SU SLATKI I KADA PLAČU...

 

 

 

 PA ČAK I KADA SU LJUTI.

 

 

 

 A NASLAĐI SU KADA SE SMEJU.

  

 

 

 

 

 

 ZATO NEGUJMO NJIHOV OSMEH,

 JER JE TO NAVREDNIJI DRAGULJ 

 OVOGA SVETA!

Comments (5) Posted to Moja reč , deca 11/30/2011 Edit

Prica nekog ko je kasno shvatio

Na prvi pogled-bio sam kamen. Tvrd, jak, nesalomiv. Ubijao sam je tisinom, pa i svakom svojom recju, iako ih je bilo malo. Često nisam znao šta pametno da joj kažem. Nisam znao da joj uzvratim ljubav. Na svako njeno-volim te, ja sam ćutao. A bio sam joj sve. Smisao njenog života. Njen pokretač. Njena snaga. Volela me je tako nežno, čisto i iskreno, kao dete. Davala mi je sve. Celu sebe. Značio sam joj više od svega i uprkos svemu.

I dalje sam bio kraj nje. Gledajući kako joj nanosim bol. Ne znam zašto ali nisam mogao da odem. Da li zbog nje same, ili iz nekog drugog razloga, ne znam, ali bio sam tu. Šta god da je radila, radila je zbog nas. Menjala je sebe iako sam ja onaj koji je trebao da se menja. Za svaki problem svalilila je krivicu na sebe i teret mog užasnog ponašanja nosila je na svojim malim, slabim leđima. A ja nikada nisam znao kako da joj pomognem. Bio sam slep kada sam trebao da joj pokažem put, bio gluv kada sam trebao da je poslušam, a najviše od svega nem kada su joj bile potrebne moje reči. Mrzeo sam sebe! Proklinjao! A zaslužio sam mnogo gore muke.

Mi muškarci možda manje razmišljamo, možda se manje trudimo da primetimo očigledno. Možda jednostavno uz nas ne ide ono- da smo jači pol. Jer, priznajem-bio sam slab. Znao sam da je vređam, znao sam da grešim, znao sam da nije to zaslužila... Sve sam ja to znao, ali nikad nisam znao kako da budem dobar prema njoj.

Pokajao sam se. Mislim da je zaslužila moju iskrenost i čista osećanja, posle onog bola koji je toliko dugo lomio.

Shvatio sam da nisam niko bez nje. Da me niko neće prihvatiti kao ona. Da mi nikada niko neće opraštati ono što je ona opraštala. Nikada niko neće biti spreman da uradi zbog nas ono što je ona radila. Niko neće moći da bude tako požrtvovan, iskren i hrabar, kao ona. Niko mi nikada neće pružiti onu količinu emocija koju mi je ona svakog trena nesebično pružala.

A to je ono što je čini posebnom. To je ono što se ceni. Ono što se čuva.

Možda zbog svega toga, ja nisam mogao da odem od nje.

Nekima je potrebno vreme. A meni je očigledno bilo potrebno mnogo, mnogo vremena da shvatim da je to ljubav.. Da shvatim da je ustvari volim.

Comments (7) Posted to Moja reč 11/28/2011 Edit

Možda nekada.. Ali jednom sigurno!

Možda nekada, ali jednom sigurno, uhvatićeš sebe da
danima misliš samo o jednoj osobi.
A možda i poreknes da se u tebi bude jača osećanja.
Možda nekada, ali jednom sigurno, shvatićeš da te je
neko kupio jednim osmehom, iskrenom rečju,
ili, čak, možda, ni ne shvatiš čime si kupljen. A možda to
ne nazoveš ljubavlju.
Možda nekada, ali jednom sigurno, razočaraćes se
u nekoga ko ti znači, i obećaćeš sebi da više nikome
nećes verovati.
Možda nekada, ali jednom sigurno, oprostićeš
nekome i ponovo početi da veruješ.
Možda nekada, ali jednom sigurno, shvatićes, da onaj
osećaj, koga ne želiš da nazoveš ljubavlju
zna za oproštaj, zna za toleranciju, zna za kajanje,
ali da nikada, ali nikada ne zna za granice.
Možda ces nekada priznati sebi da si kupljen za čitav
život. A jednom ćeš sigurno shvatiti da si voljen
i da nekoga beskrajno i iskreno voliš...

Aleksandra M.

Comments (7) Posted to Moja reč 11/27/2011 Edit

Ljubav iz mog ugla

Kako je divno voleti. Kada nam predstavlja zadovoljstvo da nekome darujemo svaki deo sebe, svu svoju ljubav. Kad po ceo dan mislimo samo o jednim ocima, o jednim usnama, o jednoj osobi. Kako je divno kada imamo nekog ko ce razumeti sve nase ludosti, sve nase bubice... Kako je divno kad pronadjemo nekog i upoznajuci njega upoznamo i samog sebe. Kako je jak osecaj kada nas zagrli neko drag, bas onda kada nam je taj zagrljaj najpotrebniji. Kako je savrsen onaj poljubac koji dobijemo bas onda kada nam je potrebno da udahnemo ljubav. Kako su slatke muke kad iscekujemo sledeci susret.

                                      

Kako je nezan svaki dodir, i slatka svaka reč, dok lezimo zarljeni, pripijeni jedno uz drugo, kao da smo jedno biće... Kako letimo visoko, iznad zemlje, u neke čarobne visine onda kada nas obuzmu ta čarobna osećanja... Tad, ceo svet sa te visine izgleda mali, i nebitan. A mi smo iznad svega i svih. 

 

                                                                                           

Kako je divno kada volimo nekog i zbog toga pobedimo ponos, strah..Kada zahvaljujući ljubavi uspemo da pobedimo onaj deo sebe koji nam je zadavao bol. To je najveca pobeda. Zapravo, pravo zadovoljstvo osetimo tek kada volimo. Ljubav moze biti pobeda ali i poraz. Sve zavisi koliko cenimo ljubav i koliko smo spremni da se borimo za nju a zatim da je sačuvamo. Jer, pre ili kasnije shvatimo, da je ljubav sve, a naspram ljubavi sve ostalo je nista. Čudni smo mi ljudi. Često kada imamo nekog ko nas obasipa ljubavlju, ko nam čini sve ono što se moze poželeti, mi počnemo to da zanemarujemo. U početku je sve divno, ali kasnije želimo nešto više, nešto drugo,a ni sami ne znamo šta a ni zašto. Umislimo da to nije to, da to nije nešto veliko i nešto bitnije od drugih stvari. A tek kada izgubimo nečiju ljubav shvatimo da nam je u stvari ona bila sve.A da je sve ostalo bilo nesto sto se sa tim ne moze uporediti. I tek tada shvatimo da smo nekom mi BILI nesto najbitnije. Mi smo u necijim ocima BILI veliki! Mi smo nekome BILI ideal! Mi smo nekome BILI najvazniji! Ali bili smo! Vise ne! A sada nam to fali, jer postali smo tako mali, beznacajni.. Suprotnost onome sto smo bili pre. 

                                                                                                        
Ljubav se nekad tako olako baca u stranu, kao da je to neka obicna stvar. Zapravo, ona je nesto vrednije od svih stvari u zivotu..Cak i od zdravlja. Jer i najveci bol moze da se ublazi kada nam se srce puno, kada imamo pored sebe ljude koji nas vole, i koje volimo. U tim trenucima shvatimo da je ljubav sve sto nam je ostalo. A isto tako mozemo biti zdravi kao dren i da umremo od tuge, bolnih uspomena.. 

 Ako izgubimo nekog ko nam je znacio vise od bilo cega. Cesto zaboravimo da jednom recju, jednim delom mozemo raniti nekog, a znamo da ne bismo zeleli da nama neko ucini isto. Cesto zaboravimo da nas neko negde ceka, dok se mi gubimo u nekom lavirintu punom besmisla, a kada shvatimo da idemo pogresnim putem i vratimo se, taj neko vise nije tu, izgubimo ga. I kajemo se, priznajemo!...

 
Koliko cesto dajemo do znanja nekom da ga volimo? Ne bas cesto. Naprotiv, to pokazujemo sve manje i manje. Mislimo da za to nema potrebe. A ustvari tako se neguje ljubav. Inace ona vene. Bas kao biljka. A to ne zelimo. Ovo je lekcija koju svi znamo, koju smo naucili kroz zivot, ili tek treba da je naucimo. Ali isto tako ovo je lekcija koju umemo jako brzo da zaboravimo. I zbog toga rizikujemo mnogo, iako nismo svesni. Zato svi mi treba da vise ulazemo u sebe, u druge, da vise dajemo, da bismo vise dobili, i naravno da UVEK volimo nekog i da ne zaboravimo da neko voli i nas!

 

Comments (4) Posted to Moja reč 11/26/2011 Edit

Kako pobediti srce?

U ljubavi ljudi često pristaju na sve. Spuštaju se na dno, dozvoljavaju da ih drugi vuku za nos, opraštaju neoprostivo, gaze sami preko sebe. Ali gde je granica?

Ljubav nam daje moć da uzdignemo glavu i obasipa nas mislima-učiniću sve za ljubav. Ali, zapravo, istina je tu, ispod te tanke površine naše mašte.. Mi smo zapravo slabiji nego ikad.

Učinićemo sve zbog nje/njega, ali da li je ta osoba vredna svega? 

Nekada je čovek svestan da taj neko nije zaslužio sve suze, ponižavanje i bol, ali i dalje kroz sve to prolazi.

Ali šta činiti kada ta osoba koju volimo počne da nepovoljno utiče na naše zdravlje, kad nam poremeti ritam života, kada nas spusti do samog dna, kada nam dane oboji u sivo, kada nam oduzme volju za životom i skine osmeh sa lica, kada nam sruši sve snove, kada nam oduzme veru u ljude? 

Kako onda pobediti srce koje čvrsto stoji iza onog-Ali ja ga/je volim?

Comments (15) Posted to Moja reč 11/22/2011 Edit

Koliko njih, osim mene???

Koliko često si nekom bio zaista potreban,
kao drug,
prijatelj,
ljubavnik,
čovek?

Koliko žena ti je iskreno reklo
Želim te…
bez obzira na sve?
Bez obzira na danas,
sutra..

Koliko osoba je prošlo kroz tvoj život,
a da je ponudilo svoju Dušu?
Veru, nadu..
I da zauzvrat nisu tražile ništa..

Koliko njih…

Osim mene?… 

Comments (2) Posted to Priče koje je rasuo vetar 11/22/2011 Edit

Kao da nikad nije bilo gore nego sada

Nacrtaj mi osmeh, previše mi fali,

reci da će dobro sve da bude,

sačuvajmo ovaj svet naš, mali

vrati mi veru u ljubav i u ljude. 

 

Obriši mi suze, za ruku me drži,

čuvaj me od straha, previše se plašim,

prejaka je bol, ne mogu da izdržim,

bori se sa mnom, ako ti  značim.

 

Znam da nije lako stići moje korake,

prebrzo mislim, prebrzo i živim,

mislila sam, mogu dotaći oblake,

i zbog toga sebe najviše i krivim.

 

Osećam da gubim nas, gubim sebe,

preslaba za nove životne etape,

sve manje osećam onaj deo tebe,

sve manje moje oči srećne slike pamte.

  

Moje oči se sve manje smeju,

A duša se sve manje nada,

sve manje me zraci sunca greju,

kao da nikad nije bilo gore nego sada.

Comments (6) Posted to Moja reč 11/11/2011 Edit

Balašević (Citati)

Fenomenalni Balašević

 'Zauvek' je ipak samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog 'zauvek' nije ostalo bog zna šta.

 Ne bih hteo puno da frojdisem, ali znas, ti losi momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok sibas, ne mogu ti nista, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski ples, i samo cekaju da usporis. I kad to ucinis, gotov si, pregaze te. Svi odjednom. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juris za njima, pokusavajuci da ih obidjes, kao sto sam ja ucinio. To ne moze. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...

Ocigledno smo gledali na svet sa razlicitih tacaka. Ili smo sa iste tacke gledali razlicite svetove?

 Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči...

 Izmislili su milion načina da vrijeme prođe,a ni jedan da se vrijeme zaustavi. Šta se mene tiče, i ne  moraju više da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za  zaustavljanje...

 

Precenio sam život kao što precenjujem sve i svakoga..i neki misle da se nepotrebno rasipam plačajući prevelike cene na sve strane..ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija.. Ne.. Ne, uvek.. Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..

Masta me je upropastila...
Uvek sam uz likove smisljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamisljao boljim nego sto jesu, i tako sam nekako i prosao.

Znas, stalo mi je...
Ali se uporno ponasam kao da nije.
Gradim oko sebe zid do kojeg niko ne moze doci, ali ima jedna caka.
Pridji!
Reci mi rijec i taj ce se zid pokazati kao jedna obicna kula od karata koja izgleda mocno dok ne dodje nesto pred cim pada...


Znaš, ti i ja se krećemo paralelno jedan pored drugog. Gledamo se, svako iz svog voza.  A je li možeš jednom u životu, samo jedan jedini put da zaboraviš sve vagone, vozove, kolosijeke i da mi pružiš ruku i dozvoliš mi da te grlim do kraja putovanja?

Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se  najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego  na prostote...

Ma uzalud… 
Uz život se na prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to 
odredi kako ume; zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi 
drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao... Uđe u 
pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo 
prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi 
drugo mesto na kom će pristati. 

Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe. Ako znas precicu, nema potrebe da se puno lomatas po bespucima. Ne bato... Stigao si cim krenes. Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu. U tome je tajna... U tome je jedini trik...

Kako sam tebe voleo... Ne voli se jednom u životu... Tako se voli jednom u 
hiljadu života... Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još 
jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog...

Slusala je moje srce, naslonivsi mi glavu na grudi, kao maliindijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
-Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila.Dobro je to srce.Malo kasni, ali kucka tu i tamo.A narocito kucka tu.U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezeknuto gledali.
U redu je, momci.Volim ovu devojku. Ne brinite nista...

Znaš, saznao sam u koje je doba godine ovde najlepše... Ono doba, kada  osetim miris cveća u vazduhu, kada sunce miluje moje lice, kada nije  hladno, čak ni po noći... Kada se ni kiše ne bojim, čak ni mraka... Znaš li koje je to doba? To je ono doba... Kada si TI tu..

 

 

 

Comments (5) Posted to Dela VELIKIH umetnika 11/11/2011 Edit

Obična ljubavna pesma

Nekad nam je bila poznata ona dobra tišina,

vremenom je i ona počela da zvuči,

a zatim je nastupila ona zverka-rutina,

nastala je buka i neprijatni zvuci.

 

Ja previše brza, ti previše spor,

a svako isuviše veran sebi,

ja tražim o svemu razgovor,

a ti tvoje misli ostavljaš u tebi.

 

Nekad te je krasilo beskrajno strpljenje,

a sada iz tebe bes često ključa,

strah u meni mi oduzima poverenje,

odavno nas spajaju samo otkucaji srca. 

 

Tvoj bes, moj strah dovode do dna,

čini mi se da polako nestaje sve,

ali i dalje u meni ima delić onog sna,

da ćemo ipak biti kao pre..

 

Comments (1) Posted to Moja reč 11/10/2011 Edit

Loši momenti

-„ Ne bih hteo puno da frojdisem, ali znas, ti losi momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok sibas, ne mogu ti nista, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski ples, i samo cekaju da usporis. I kad to ucinis, gotov si, pregaze te. Svi odjednom. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juris za njima, pokusavajuci da ih obidjes, kao sto sam ja ucinio. To ne moze. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...“

Comments (8) Posted to Priče koje je rasuo vetar 10/15/2011 Edit

Da li je..?

Da li je vrlina to,
sto sam u stanju da gurnem pod tepih mnoga razocaranja, od meni dragih osoba?
Da li je vrlina to,
sto ne mogu lako da se naljutim na njih? Sto zakljucavam u fioku, zaboravljam, ignorisem,
mislim : proci ce?

I da li mi je najveca mana ta,
da...
kada se vec tako nesto dogodi,
kada ti bol prokopa svaki moguci osecaj,
porusi sve morale,
opravda izreku da je granica izmedju ljubavi i mrznje tanka,
...
da li je najgore to sto ne mogu da oprostim ?!
da, znam da jeste...

Ali takodje znam da ne mogu protiv samog sebe.

Comments (4) Posted to Priče koje je rasuo vetar 10/14/2011 Edit

Lepota...

Ovo je tema za pismeni zadatak (predmet srpski jezik) koja je obavezna u većini srednjih škola. Ako se dobro sećam, ja sam imala ovu temu u prvom razredu srednje škole :)  
 
Lepota je vidljiva ali nedostižna i nezadrživa
 
Čovek čitav život teži ka lepoti. Bilo da je to fizička lepota, lepota življenja ili lepota duha. Možda je čitava čar u traženju, a verujem da je puno odgovora skriveno u pokušaju da dotaknemo zvezde.

U toj potrazi naučimo mnogo. Menjamo svoje stavove, pomeramo svoje granice i sami stvaramo definiciju lepote. 

Smatram da je lepota sinonim za srećan život. Nemojte misliti da težim ka savršenstvu. Po meni lepota je upravo nesavršenost. Svesna sam da ono što je za mene lepo, za neke ljude nije, i obrnuto. Da bi čovek bio srećan ne mora da ima u svojim rukama najsavršeniju zvezdu. Ako je bude tražio velike su šanse da će ostati nezadovoljan. Ali ako zaista želi da bude srećan on će tu nesavršenu zvezdu napraviti lepom. Ali tu se susreće sa novim problemom. Kao što rekoh, vremenom pomeramo svoje granice. Danas nam je lepo nešto što će sutra, možda da bude ružno. Tada naša zvezda gubi sjaj i postaje obična i nezanimljiva.Nakon toga nastavljamo potragu. Tražimo svoju novu zvezdu. Sjajniju. Lepšu. Nazalost opet nalazimo onu koja vremenom izgubi svoj sjaj. Takve situacije su neizbežne. Dešavaju se često, i teraju nas da stavimo prst na čelo.
 
Kada se osvrnem unazad slika mi postaje jasnija. Godine su čudo! Menjaju naše poglede, menjaju smisao koji dajemo lepoti. Više ne tražim svoju zvezdu, već uživam u pogledu na njih. To je lepota. Ono što vidim, ono što osetim.  Sama svojim okom ulepšavam stvarnost, snove i misli. Pored tog divnog sjaja koji imaju zvezde, pronašla sam i još jedan vid njihove lepote. A to je lepota onoga što pružaju. Zvezde nebu daju čudesnu moć. Obasjavaju ga, i čine ga posebnim. Volim da poredim čoveka i nebo, jer i u  čoveku možemo pronaći zvezde. Kao što nebo ne bi bilo tako lepo bez zvezda, isto tako čovek ne vredi bez one lepote koju nosi u sebi, A to što čoveka čini posebnim ne možemo dodirnuti, uhvatiti i prisvojiti. I to je ona istinska lepota-ono vidljivo a nezadrživo.
 
Lepota je u očima onog što gleda, a ne u predmetu našeg posmatranja. Lepe su mi i bore starijih ljudi, i suvo lišće, i kiša, i sivo nebo nad gradom, i Beograd na -10.  Upravo zato što ja tu lepotu stvaram svojim pogledom.

Posebnu vrednost, za mene ima lepota trenutka. Svaki trenutak je jedinstven, poseban i neponovljiv. Takva je i lepota. Ljudi često teže ka nekim dobrim starim danima i trenucima iz prošlosti. Ali ja imam drugačiji cilj. Ja težim ka novim trenucima, uživam u neizvestosti i lepoti koju vreme nosi.  I svaki put na nebu primetim neke nove, lepe zvezde.

Kada bih imala priliku da doprem do svesti bar jednog čoveka koji je nezadovoljan sobom i stvarima oko sebe, naredila bih mu da dozvoli svojoj zvezdi da sija, svojim prirodnim, nesavršenim sjajem., Tada će iznat sebe ugledati osvetljeno nebo prepuno zvezda i ugledati zvezdice koje se nalaze u ljudima koji ga okružuju. Sigurna sam da bi taj čovek tada shvatio suštinu lepote, i da bi tada bio zadovoljan sobom i svojim okruženjem.

Comments (6) Posted to Moja reč 10/08/2011 Edit


About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds