Trag u beskraju

Posle "par" meseci..

04/14/2013

Prošlo je nekoliko meseci. Lažem da ne znam koliko. Lakše je.

Došlo je i proleće. Ali nema onaj stari miris koji smo oboje voleli. Sada miriše samo na tebe. Na tvoju kosu i tvoj vrat. I uliva stravičan strah da ću nekada i taj miris izgubiti iz sećanja.

I sve me seća na tvoje oči. Na tvoj vragolast osmeh. Na tvoju dugu smeđu kosu. I na nas.
Na prvi poljubac i poslednji zagrljaj.

I bezbroj puta sam poželeo da ti čujem glas. I da te pitam kako si. Slagala bi da si dobro. A ja bih rekao da mi je drago što to čujem. I bilo bi još gore. I tebi i meni.

I često mislim o tome, šta bih ako te sretnem. Imam li prava da te pitam bilo šta. Zaslužujem li da me uopšte pogledaš? Zaslužujem li da me se setiš? Kao ludak, hodajući gradom, u prolaznicima tražim tvoj lik, tvoje oči i tvoj jedinstven osmeh. I tako svaki dan. 

Kada bih te sreo, želeo bih da te zagrlim. Da vidim tvoj osmeh. Da popijemo kafu. I ne pominjemo prošlost. Samo da vidim da si srećna. I voleo bih da i ti želiš da vidiš mene, bar kao nekog sa kime si provela bitan deo života.

Ali prošlost je lukava. Uvek je prisutna. Kao opomena. I pecne, baš u pravi čas. Da me podseti na greške. Da me podseti na izgubljenu ljubav. I uvek dolazi sa jasnom slikom-slikom kada smo bili srećni... I tada nastupa sva bol. 

O čemu li pričaju bivše ljubavi kada se sretnu? Šta očekuju od odgovora na pitanje Šta ima novo? I šta li se krije iza onog Ništa, sve je po starom. 

 Ali svakako bih voleo da te sretnem, samo da znam da si dobro.