Kao da nikad nije bilo gore nego sada

Nacrtaj mi osmeh, previše mi fali,

reci da će dobro sve da bude,

sačuvajmo ovaj svet naš, mali

vrati mi veru u ljubav i u ljude. 

 

Obriši mi suze, za ruku me drži,

čuvaj me od straha, previše se plašim,

prejaka je bol, ne mogu da izdržim,

bori se sa mnom, ako ti  značim.

 

Znam da nije lako stići moje korake,

prebrzo mislim, prebrzo i živim,

mislila sam, mogu dotaći oblake,

i zbog toga sebe najviše i krivim.

 

Osećam da gubim nas, gubim sebe,

preslaba za nove životne etape,

sve manje osećam onaj deo tebe,

sve manje moje oči srećne slike pamte.

  

Moje oči se sve manje smeju,

A duša se sve manje nada,

sve manje me zraci sunca greju,

kao da nikad nije bilo gore nego sada.

Comments (6) Posted to Moja reč 11/11/2011 Edit

Obična ljubavna pesma

Nekad nam je bila poznata ona dobra tišina,

vremenom je i ona počela da zvuči,

a zatim je nastupila ona zverka-rutina,

nastala je buka i neprijatni zvuci.

 

Ja previše brza, ti previše spor,

a svako isuviše veran sebi,

ja tražim o svemu razgovor,

a ti tvoje misli ostavljaš u tebi.

 

Nekad te je krasilo beskrajno strpljenje,

a sada iz tebe bes često ključa,

strah u meni mi oduzima poverenje,

odavno nas spajaju samo otkucaji srca. 

 

Tvoj bes, moj strah dovode do dna,

čini mi se da polako nestaje sve,

ali i dalje u meni ima delić onog sna,

da ćemo ipak biti kao pre..

 

Comments (1) Posted to Moja reč 11/10/2011 Edit

Lepota...

Ovo je tema za pismeni zadatak (predmet srpski jezik) koja je obavezna u većini srednjih škola. Ako se dobro sećam, ja sam imala ovu temu u prvom razredu srednje škole :)  
 
Lepota je vidljiva ali nedostižna i nezadrživa
 
Čovek čitav život teži ka lepoti. Bilo da je to fizička lepota, lepota življenja ili lepota duha. Možda je čitava čar u traženju, a verujem da je puno odgovora skriveno u pokušaju da dotaknemo zvezde.

U toj potrazi naučimo mnogo. Menjamo svoje stavove, pomeramo svoje granice i sami stvaramo definiciju lepote. 

Smatram da je lepota sinonim za srećan život. Nemojte misliti da težim ka savršenstvu. Po meni lepota je upravo nesavršenost. Svesna sam da ono što je za mene lepo, za neke ljude nije, i obrnuto. Da bi čovek bio srećan ne mora da ima u svojim rukama najsavršeniju zvezdu. Ako je bude tražio velike su šanse da će ostati nezadovoljan. Ali ako zaista želi da bude srećan on će tu nesavršenu zvezdu napraviti lepom. Ali tu se susreće sa novim problemom. Kao što rekoh, vremenom pomeramo svoje granice. Danas nam je lepo nešto što će sutra, možda da bude ružno. Tada naša zvezda gubi sjaj i postaje obična i nezanimljiva.Nakon toga nastavljamo potragu. Tražimo svoju novu zvezdu. Sjajniju. Lepšu. Nazalost opet nalazimo onu koja vremenom izgubi svoj sjaj. Takve situacije su neizbežne. Dešavaju se često, i teraju nas da stavimo prst na čelo.
 
Kada se osvrnem unazad slika mi postaje jasnija. Godine su čudo! Menjaju naše poglede, menjaju smisao koji dajemo lepoti. Više ne tražim svoju zvezdu, već uživam u pogledu na njih. To je lepota. Ono što vidim, ono što osetim.  Sama svojim okom ulepšavam stvarnost, snove i misli. Pored tog divnog sjaja koji imaju zvezde, pronašla sam i još jedan vid njihove lepote. A to je lepota onoga što pružaju. Zvezde nebu daju čudesnu moć. Obasjavaju ga, i čine ga posebnim. Volim da poredim čoveka i nebo, jer i u  čoveku možemo pronaći zvezde. Kao što nebo ne bi bilo tako lepo bez zvezda, isto tako čovek ne vredi bez one lepote koju nosi u sebi, A to što čoveka čini posebnim ne možemo dodirnuti, uhvatiti i prisvojiti. I to je ona istinska lepota-ono vidljivo a nezadrživo.
 
Lepota je u očima onog što gleda, a ne u predmetu našeg posmatranja. Lepe su mi i bore starijih ljudi, i suvo lišće, i kiša, i sivo nebo nad gradom, i Beograd na -10.  Upravo zato što ja tu lepotu stvaram svojim pogledom.

Posebnu vrednost, za mene ima lepota trenutka. Svaki trenutak je jedinstven, poseban i neponovljiv. Takva je i lepota. Ljudi često teže ka nekim dobrim starim danima i trenucima iz prošlosti. Ali ja imam drugačiji cilj. Ja težim ka novim trenucima, uživam u neizvestosti i lepoti koju vreme nosi.  I svaki put na nebu primetim neke nove, lepe zvezde.

Kada bih imala priliku da doprem do svesti bar jednog čoveka koji je nezadovoljan sobom i stvarima oko sebe, naredila bih mu da dozvoli svojoj zvezdi da sija, svojim prirodnim, nesavršenim sjajem., Tada će iznat sebe ugledati osvetljeno nebo prepuno zvezda i ugledati zvezdice koje se nalaze u ljudima koji ga okružuju. Sigurna sam da bi taj čovek tada shvatio suštinu lepote, i da bi tada bio zadovoljan sobom i svojim okruženjem.

Comments (6) Posted to Moja reč 10/08/2011 Edit

Mojoj mami!

Svakodnevnica oduzima mogucnost da dragim ljudima pokazemo koliko nam je stalo do njih. I uvek je vreme prekratko ili prebrzo proleti tako da je, obicno, to izgovor za ne pruzanje potrebne paznje.

 

 

 

Kada bih mogla nekome da poklonim nesto najsavrsenije, poklonila bih to meni najdrazoj zenskoj osobi na ovom svetu, mojoj majci. Sve bih dala na ovaj dan mogu da joj poklonim mogucnost da vidi sebe ocima kojim je ja vidim. Tek tada bi saznala koliko je posebna i koliko mi znaci. 

 

Ona je zena-borac, jaca od vecina muskaraca, spremna na svaki trud i svaku zrtvu. Hrabro se nosi sa ulogom supruge, majke, iako joj nekada  ni malo nije lako. Zivot je nije mazio, ali je zato ona razmazila mene. Ni u jednom trenutku nije dopustila da se ja osecam kao sto se ona osecala u vreme svog odrastanja. Cuvala me kao kap vode na dlanu i bila uz mene u svakome trenutku. Svaku moju tajnu duboko je skrila,negde medju grudima, i time je pokazala da je i pravi prijatelj. I sa ponosom mogu da kazem da je to najplemenitija osoba na celome svetu, ili bar najplemenitija osoba od dela sveta koji ja poznajem.

 

Od malena me je ucila o jednoj stvari. A to je da budem covek, u svakom smislu te reci. Svi njeni saveti su kao pesma, neznih nota i iskrenih emocija. I sada, kada pokleknem i kada mi zatreba pomoc, ja se setim nase pesme i ona mi uvek ulije snagu da nastavim dalje. Ne govorim cesto ono carobno-volim te. Uvek sam smatrala da tu rec treba negovati i cuvati za posebne prilike. Ali ponekad, bude mi krivo, jer moja majka zasluzuje da to cuje svaki dan.

 

Imala je razumevanje za sve decije ludosti, imala opravdanje za svaki moj peh. Bila je stroga kada je to bilo potrebno i nezna, kada mi je neznost bila potrebna. Moje detinjstvo bojila je sarenim bojama, i cinila sve da ga provedem onako kako dolikuje svakome detetu. Moje skolske dane, prevazilazila je strpljivo i sa puno tolerancije. A moja prva zaljubljiva sa blagim strahom, ali prvenstveno kao pravi prijatelj, sa gomilom saveta i zanimljivih razgovora. Konacno, od mene je napravila mladu, samostalnu, pozrtvovanu devojku, bas onako kako je zelela. Kad je pogledam u njenim ocima vidim srecu i ispunjenost jer je ostvarila svoj glavni cilj, tj da me izvede na pravi put. A ja sam joj beskrajno zahvalna zato sto je olicenje divnog coveka i olicenje dobre i pozrtvovane majke. Najmanje sto je zasluzila jeste ogromno-hvala, za svaki savet,iskrenost, upornost, istrajnost, plemenitost, dobrotu, trud i za svaki trenutak paznje i strpljenja.

 

Bila bih srecna da znam da su sve majke kao moja, i smatram da svako dete treba vise od svega da voli i postuje svoju majku. Bez rezerve, i bez izuzetka!

Comments (4) Posted to Moja reč 09/26/2011 Edit

Životna pozornica

Ako se dublje zagledamo u život, videćemo da je on jedna ogromna pozornica. Lako je zaključiti da smo svoje uloge dobili rođenjem. Nismo mogli sami da biramo koji lik će biti naš, a naš nadređeni nas je grupisao u zajednice nazvane porodicom. Sa prijateljima je drugačije. Njih biramo sami.

Likova ima raznih.. Od onih koji se na pozornici nazivaju svojim imenom i prezimenom, pa do onih koji se kriju ispod maske, lepeći sami sebi etikete bitnih i velikih ljudi.... Ovde na životnoj pozornici, učimo jedni od drugih. Nekad pogrešno, nekad ispravno, nekad na svojim a nekada na tuđim greškama. Često se opečemo na zle jezike, ali i osetimo draž onoga ko ume lepo da govori, rukujemo se sa ljudima prljavih ruku, ljubimo u obraz sa onima prljavog obraza, tražimo nežnost od grubih, volimo one koji nas ne vole, ne volimo one koji nas vole, i tako u krug. Nije lako zabistati u svojoj ulozi. Ne možemo baš uvek da se prisetimo koje su one prave reči, pa se krijemo iza onih koji su bolje uvežbani. A nekada se stidimo da pokažemo svoje umeće iako smo možda bolji od onih koji samouvereno, a ne baš uspešno koračaju scenom. Mi, žene, često moramo biti na visokim potpeticama, a takođe  nam to može otežavati ulogu. Moramo vežbati hod, čak i kada smo umorne, i kada nam je kičma iskrivljena od gomile tereta. Nije retka situacija kada se potpetice zaklimaju i kada poljubimo pod, posramljeni. Nađe se neko ko će nam pomoći da ustanemo, a bogami, ima dosta i onih koji će nam se rugati gledajući nas sa strane. Tako valjda mora. Dešava se i da zaboravimo svoj tekst, i tada nam naši bližnji pomažu da se prisetimo onih pravih reči. Oni su zato tu, da budu uz nas u teškim situacijama.

Među likovima variraju različita osećanja. Nekad je prisutna zavist, ljubomora, sujeta, a uvek se iskradu i iskrice lepih osećanja, simpatija, one prolazne, ali i one jake i prave ljubavi.

 

Kao što rekoh, prijatelje biramo sami. Nekada je to jako teško, jer previše je lica zaklonjenih maskom, a ona otkrivena nam se često ne svide, jer su naspram ovih prvih suviše obična. Na prvi pogled, uglavnom nas fascinira nečija maska. Bože, toliko je lepih. Likovi jednostavno blješte, sjaje, mame, zaslepljuju. Kako odoleti lepoti i dobroti kojom takvi likovi odišu? Te maske im daju samopouzdanje. Daju im umeće da vladaju scenom, rečima.. Oni uglavnom znaju svoj tekst, i znaju koje reči će sve prisutne zadiviti. Ponekad im tako zavidim. Volimo da imamo takve ljude za prijatelje, ali ta prijateljstva ne traju dugo. Kad-tad shvatimo da smo u senci onog sa maskom koji stoji do nas. Ljudima se više sviđa blještavi sjaj maske, kraljevski stav, nego otkriveno lice, nečije prezime, ime, i status običnog, iskrenog čoveka. A najgora stvar je kada odlučimo da zavirimo ispod maske našeg, takozvanog prijatelja. Ima li većeg razočarenja nego kada uvidimo da neko koga smo voleli i cenili, neko kome smo posvetili bitan deo svog srca, je u stvari druga osoba, koja ne vredi ni približno koliko smo mislili da vredi. Ne možeš pobeći od takvih osoba. Svuda ih je, vrebaju iza svakog kutka, i uvek su spremni da nas ugrizu za srce. Jednostavno, njihova osnovna misija je-ulepšati svoju masku, postati što bolji glumac i svideti se svima. Iako to sviđanje traje samo do onog trenutka kada takvu osobu neko stvarno upozna. Danas, sve više mladih traže uzor upravo u ličnostima koje nose divne maske, ukrašene divnim sjajem, koji pleni. Najčešće je to sjaj najobičnijih cirkona, samo iskusno izrađenih. Lepo je videti nešto što je lepo, ali nije lep osećaj kada se u to lepo zagledaš i shvatiš da se ispod krije nešto jako ružno. Svaki čovek prođe kroz taj period kada pogreši, ali uvek postoji ona šansa da se greška ispravi. I tako, gledajući druge, kako glume pogrešne likove, možemo podstaći sebe da ne učinimo isto, i da budemo bolji.  Kada čovek već postane iskusniji  i kada uvidi koji je njegov zadatak, on shvati da treba više da se zagleda u one ljude običnog, finog lica bez nepotrebnog sjaja, i lažne vrednosti. Jer takvi ljudi  ustvari vrede. Njihov sjaj dopire iznutra. Nije svaki kamen dragi kamen, već je najčešće običan kamenčić, ali na koga se možemo lako spotaći. Dragi kamen teško je naći, i teško ga je zaslužiti ali je definitivno moguće steći ga. Takođe, čovek na pozornici shvati da nije prijatelj svako ko nam šapuće kada ne možemo da se prisetimo neke reči, jer nam ne šapuću uvek ono što je ispravno. Nekada se likovi zabavljaju kada te učine smešnim i glupim. Ali sve to ide na njihovu čast.

Ne smemo dozvoliti da nas zavara tuđ sjaj, i lepota onoga što samo oko može dotaći.

Nije svaki lik koji je pored nas onaj lik koji nam želi pomoći, niti želi da nas čuje svako ko nas sluša.Ne želi da nas voli svako ko nam da poljubac, niti da nam pomogne svako ko nam da savet. Ne treba da mislimo da smo bogati ako nam prsti obe ruke nisu dovoljni da nabrojimo prijatelje, već treba da se zapitamo koliko njih su nam ustvari pravi prijatelji.Nije uspeh da kroz zivot vucemo masu ljudi koji ce se razbežati kada su nam potrebni, već da koračamo ruku pod ruku sa par njih koji su tu i u dobru i zlu.

Uzalud nam je da budemo neko drugi, samo da bismo se svima svideli. Treba da se svidimo drugima onakvi kakvi smo. Jer to je jedina nagrada za to što jesmo. Svaka čast onima koji uspevaju da hrabro nose svoju masku, dok im se drugi dive, ali kada neko poželi da im postane blizak i drag,  kad-tad će uvideti da je ispod lice koje, ustvari, ne odiše iskrenošću i dobrotom. Svi mi želimo da zauvek sačuvamo lepu viziju o onome ko nam je drag. Sa ovakvim ljudima dobićemo samo razočarenje.

Kada bih morala da dam savet onome ko tek stupa na životnu pozornicu rekla bih mu da među gomilom kamenja ne stavlja u džep svaki koji mu se na prvi pogled svidi, već da pronađe svoj dragi kamen, tražeći ga dušom a ne okom, kako taj kamen ne bi postao njegov večiti kamen spoticanja.

I na kraju kada se pogase svetla na ovoj pozornici, kada dobijemo zasluženi aplauz i  skinemo scensku šminku, kostime i maske, ostajemo sami sa sobom. I kada se takvi pogledamo u ogledalo i vidimo da smo mi i dalje mi, možemo mirno leći u svoj krevet, spokojni, i zadovoljni. A to je smisao cele ove predstave. Da ostanemo dosledni sebi i da nas pozornica ne napravi drugačijim ljudima. Kada dobijemo sami od sebe aplauz znamo da smo savršeno odligrali današnju ulogu.

 

Ako se pitate šta je sa onima koji su nosili maske i bili savršeni masi željnoj lažnog sjaja, znajte da oni ne spavaju. Oni se se muče da svojom maskom zadive druge i sutra. Oni duboko u sebi žale jer nisu dobili aplauz zbog sebe već zbog svoje maske.. Oni nisu aplaudirali sebi..

 

 

Comments (18) Posted to Moja reč 09/25/2011 Edit

«Prethodni   1 2 3

About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds