Posle "par" meseci..

Prošlo je nekoliko meseci. Lažem da ne znam koliko. Lakše je.

Došlo je i proleće. Ali nema onaj stari miris koji smo oboje voleli. Sada miriše samo na tebe. Na tvoju kosu i tvoj vrat. I uliva stravičan strah da ću nekada i taj miris izgubiti iz sećanja.

I sve me seća na tvoje oči. Na tvoj vragolast osmeh. Na tvoju dugu smeđu kosu. I na nas.
Na prvi poljubac i poslednji zagrljaj.

I bezbroj puta sam poželeo da ti čujem glas. I da te pitam kako si. Slagala bi da si dobro. A ja bih rekao da mi je drago što to čujem. I bilo bi još gore. I tebi i meni.

I često mislim o tome, šta bih ako te sretnem. Imam li prava da te pitam bilo šta. Zaslužujem li da me uopšte pogledaš? Zaslužujem li da me se setiš? Kao ludak, hodajući gradom, u prolaznicima tražim tvoj lik, tvoje oči i tvoj jedinstven osmeh. I tako svaki dan. 

Kada bih te sreo, želeo bih da te zagrlim. Da vidim tvoj osmeh. Da popijemo kafu. I ne pominjemo prošlost. Samo da vidim da si srećna. I voleo bih da i ti želiš da vidiš mene, bar kao nekog sa kime si provela bitan deo života.

Ali prošlost je lukava. Uvek je prisutna. Kao opomena. I pecne, baš u pravi čas. Da me podseti na greške. Da me podseti na izgubljenu ljubav. I uvek dolazi sa jasnom slikom-slikom kada smo bili srećni... I tada nastupa sva bol. 

 

O čemu li pričaju bivše ljubavi kada se sretnu? Šta očekuju od odgovora na pitanje Šta ima novo? I šta li se krije iza onog Ništa, sve je po starom. 

 Ali svakako bih voleo da te sretnem, samo da znam da si dobro.

Comments (4) Posted to Moja reč 04/14/2013 Edit

Kada sam otišao. (2)

Kada sam rešio da odem... Nije bilo lako...
Često sam bio na korak do toga da ti to kažem, ali nisam imao snage.

Tvoji pogledi puni ljubavi vraćali su me na početak. Kada sam prvi put sreo tebe, nasmejanu devojčicu, punu života, sa željom da mi posvetiš čitav svoj život. Na prvi pogled, sa takvim, vragolastim osmehom ličila si na nezrelu, vrckastu devojčicu. Na drugi, već na čestitu ženu, prepunu znanja, dobrote i neverovatne ljubavi. I takva si bila do samog kraja. Žena sa najvećom dušom. Najbolji prijatelj. Čovek.

U toku razmišljanja o odlasku, iz glave nisam mogao da izbacim sećanja, čuvana godinama. Proganjao me je tvoj osmeh, iz straha da ga više nikada neću ugledati. Tvoje lice, iz straha da više nikada neću moći da ga ljubim.. Tvoje ruke, iz straha da ih više neću osetiti na tvojoj koži.

Kada sam ti rekao da odlazim.. Želeo sam da umrem. Da me nema. Da me proguta zemlja. Da se raspadnem na deliće. I raspadao sam se u sebi. Polako. Dovoljno sporo da osetim demonsku bol, kao kaznu, koju sam zaslužio.

Dok sam ti brisao suze sa lica, pod prstima me je peklo, ali je tvoja koža bila mekša nego ikad. Nisam mogao da zaustavim tvoj plač.. A zatim bezbroj tvojih pitanja. Moj ni jedan odgovor. Muk. Tišina. Misleći da je tako bolje.

Kada sam otišao... Ostala je tišina. Bezbroj neizgovorenih reči, pitanja bez odgovora. Dva osmeha manje, nesreća više... I neretko bih plakao kao dete, misleći o izgubljenoj sreći, o ljubavi kakvu nikada više neću osetiti. Misleći o ženi koju sam jedva kupio, a tako lako prodao.

Prodao sam ljubav za greh, i stid me je.

Nikada mi nećeš oprostiti, znam, Ne zaslužujem. 

Znaj da nikada neću oprostiti sebi. Jer ti zaslužuješ mnogo više

Volim te.

Comments (2) Posted to Moja reč 04/11/2013 Edit

Kada si otišao. (1)

Kada si otišao... Nije bilo lako.
Neretko bih se pokrila preko glave, zatvorila oči i sećala se svega. Proučavala tvoje poglede. Tvoje reči. Tvoje-Odlazim.

Pričao si kako sam divna. Previše dobra za tebe. Da te ne zaslužujem. Da je ono što smo imali lepo i sjajno. Ali da se tvoja lampica ugasila. Mislila sam o dodiru tvoje ruke dok si mi brisao suze sa lica. O tvom zagrljaju na rastanku. Pomišljala sam da možda žališ. Tražila sam odgovore na nepostavljena pitanja. Tragala za trunčicama preostale ljubavi u slučajnom dodiru i poslednjim obrisima tvojih pogleda. 
Pričao si kako te nikad niko neće voleti ko ja. Rekla sam ti da nikad nikog neću voleti kao tebe. U trenucima neprijatne tišine u vazduhu je lebdela nada, prećutane reči, moje volim te i tvoje ne volim te više. 

Iako si svojim rečima stavljao tačku, ja sam imala da ponudim samo zareze. I na svaku tvoju reč imala sam po jedno pitanje. Zašto? Nisam umela da stanem. Nisi umeo da odgovoriš.

Kada si otišao... Ostala je tišina. Iskustvo više. Nada manje.
I neretko bih provodila noći crtajući rečima jedan izmišljen lik. Jednu ljubav iz bajke. Jednu bezbroj puta ispričanu priču.

Postavljala sam toliko pitanja i tebi i sebi. A odgovor na svako sam dobila na samom početku kraja.

Kada si rekao- Odlazim

 

Comments (6) Posted to Moja reč 04/08/2013 Edit

Bogata pesma

Nekada je dovoljno samo par ljudi

šačica vere, pažnje i poštenja,

i onoga što je beskrajno vredno-

dovoljno ljubavi i poverenja.

 

Ne traži sreća gradove i kule,

niti prolaznost novca i moći.

Kad u džepu nemaš više od nule,

bar imaš nekog ko će ti pomoći.

 

Nije moć dovoljna za miran san,

niti je slava ta koja daje krila.

Nije potpun onaj dan

u kome nemaš duševnog mira.

 

Nije novac taj koji greje,

koji nas pokriva u hladnoj noći,

već zagrljaj onog ko nas nasmeje,

onog ko će nam u muci pomoći.

 

Nije sve tako u životu sjajno,

te ne možemo ostvariti svaki naš san.

Ako već mogu, biram ono trajno.

Biram ljubav i spokojan dan. 


A.M.

Comments (2) Posted to Moja reč 04/04/2013 Edit


About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds