Bivši prijatelj

Pre nekoliko godina imala sam jednog prijatelja. Bio je divan. I sladak. Drugarski sladak. I dobar. I fin. I sve. Volela sam da pričam sa njim. Umeo je da me nasmeje. Da sluša. Da razume. Ali najviše da me nasmeje. To je radio tako lako. A mene je tako teško nasmejati. Mislim da je i on znao koliko ga volim i koliko mi znači. A voleo je i on mene.

A onda je on upoznao ženu njegovog života. Srećna sam bila zbog njega. Međutim, saznala u međuvremenu da se ŽenaNjegovogŽivota tajno sastajala sa nekim drugim tipom. Svom prijatelju to nisam rekla. A grizlo me je. Jer, pomislih- Ko sam ja da se mešam? Prijatelj, ok. Ali imam li prava da guram nos u tuđ život? Jednostavno nisam mogla.

Tada smo se udaljili. Nisam mogla da ga gledam u oči, a da ne mislim o onome što se desilo. Ne mogu da pričam sa njim, a da ne osećam potrebu da mu kažem ono što znam. Nismo se ni čuli više. Obrisao je profil na FB-u, a sada imaju zajednički.

Verili su se. Venčanje je zakazano za kraj leta. I sada, drago mi je što mu nisam rekla. Da jesam, izgubio bi Nju, a ona bi shvatila da je izgubila jednu od najboljih osoba koja korača ovim svetom. A vole se. Voli ga. I sigurna sam da joj je on jedini. Jer imaju takvu ljubav koju možete osetiti i videti čak i ako sedite nekoliko mesta udaljeni od njih u autobusu. 

U autobusu ih često sretnem. Mada, češće srećem njega samog. Nasmeje mi se. Onim osmehom koji mi na neki način govori da mu nedostaje naše prijateljstvo. Ili mi se samo čini. Ne znam. Ali lepo mi je da verujem u to.

I kada se sretnemo, popričamo dok ne dođe njegova stanica. Pitam ga šta ima u njegovom životu, ja njemu pričam šta se dešava u mom. I uvek isto. Reči koje izgovaram iza sebe kriju jaku tugu i nedostajanje. Nedostaje mi moj prijatelj kojeg sam zauvek izgubila. Da, jeste zauvek, verujte. On ima svoj svet. I ženu koju voli. A ja sam to mogla uništiti.

I svaki put  kada izađe iz autobusa i ostavi svoj osmeh u njemu, zaboli me među grudima jer smo prestali biti prijatelji. Ali tako je moralo biti. 

Tužna sam zbog nas.

Srećna sam zbog njega.

Comments (1) Posted to Moja reč 02/20/2014 Edit

Dan Bez Ljubavi

Sedim u sobi zagrljena sa svojim mislima, ispijam čašu crnog vina i ne uživam u danu ljubavi.

Nije mi lepo. Vapim za zagrljajem. Poljubcem. Za onom rečju koja od nas pravi zaljubljene klince, iako nismo klinci. Pa, čak, iako nismo i zapravo sigurni da je to zaljubljenost. Ali nam je lepo.

Vapim za dobrim čovekom. Za čovekom koji zna šta želi. Vapim za čovekom koji će možda i poželeti da me odvede odmah u krevet, ali će me ipak voditi u šetnju. Na moku. Na neko mesto gde idu parovi, ili oni koji će tek da postanu.

Ne vrednujem mnogo ovaj dan, ali me često podseća da mi nešto fali. Da mi mnogo fali! Ljubav. Nešto kao ljubav. Bar da zaliči.

Ali sedim, vezana za osobu koja je nema, spora i nezainteresovana. Dobra, ali ne dovoljno dobra prema meni. I sa ogromnom dozom kukavičluka plačem u sebi, iako nemam prava. Jer, kriva sam, jer me plaši sloboda.

Sedim, zagrljena sa svojom samoćom, svojim platonskim ljubavima, i gledam u virtualne slike života koji sam mogla živeti da sam samo manja kukavica! 

Plačem.

Kriva sam.

Comments (0) Posted to Moja reč 02/15/2014 Edit


About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds