Da li sam i ja deo tvog trenutka?

Volim svoj svet, iako je unutar njega mnogo boli. Tanka je linija između one boli koja mi prija i koja me ubija. Ne, nisam neko koji uživa u patnji, ali nekada je bol sasvim dobrodošla. Ona bol koja sedi kraj nas u tišini, grleći našu samoću. Razume me. Razume moje razloge. Razume sve ono što sam  prećutala, i ono malo što sam rekla.

Nema veze što me boliš. Nisi ti kriv. Ja sam. I nije mi žao što si tu, iako te nemam. Sama spoznaja da si neko ko podstiče moju maštu, ko se uselio u moj svet, znači da si sa razlogom tu. I da tu treba da budeš sve dok me činiš živom, sve dok se kraj tebe osećam kao čovek.

Ja sam kolekcionar dragocenih trenutaka. A ti si deo jednog dragocenog trenutka. Onog kojeg sam mogla propustiti. Ali nisam. Sa razlogom. Sa poentom. Neke se stvari ne mogu izbeći. I baš zato se ne kajem jer sam te pustila u svoj život. Trošila bih vreme na kajanje. A ako bih birala između kajanja i boli, definitivno bih izabrala bol. Ona je bolji prijatelj, iskrenija je, i nekako je čudno draga.

Jako mi je teško jer se sve ugasilo. Znam da je to realnost, i da je bolje i to nego da me srećnom čini laž, ali je sama spoznaja jako bolna. Volela bih znam zašto. Ili ne bih. Ne znam. Možda bi tada bol postala surova.

Zaboravi.

Volela bih da sam i ja deo tvog dragocenog trenutka. Kada bih saznala da je tako, moja bol bi me zagrlila jako, najjače, i dala mi svu utehu ovog sveta. Čak i ako je taj trenutak samo deo prošlosti, bez budućnosti.

...

Comments (0) Posted to Moja reč 01/30/2014 Edit

Delić sekunde

I On je slučajno uplovio u moj život... Opet, čudno mesto, čudno vreme, pod čudnim okolnostima. Sudbinski, rekla bih. 

Ponekad osetim nemir, kada mi kroz glavu proleti činjenica da je sve ovo deo jednog trenutka koji sam mogla propustiti. Samo jedan sekund, jedan majušni trenutak me je delio od toga da ga nikada ne upoznam. Koliko smo samo ljudi propustili zbog tog jednog jedinog trenutka? Ali neko od gore zna razlog, valjda. On mrsi te konce.

Sretneš Njega. Negde. Nije bitno gde. I jednostavno poželiš da ga imaš. Da ga čuvaš za sebe. Da ga zagrliš snažno, najsnažnije na svetu. I ne pustiš ga dugo. Čini ti se da ti je samo to potrebno za sreću. A zapravo želiš mnogo. Želiš sve. Da ga maziš po vratu. Da te mazi po stomaku. Da ga držiš za ruku. Da se umiriš u njegovom zagrljaju. Da sa njim pričaš o gomili gluposti. I da spokojno ćutiš. Dok sanjaš o tim beskrajno vrednim trenucima osećaš kako ti se uvlači po kožu. Osećaš kako gradi tvoje snove.

Ali neka sila ne da. Čini da sve izgleda komplikovano. Budi sumnju. Nesigurnost. I jednostavno ne dopušta sve ono što bismo voleli da dopustimo sebi. 

Ali dok sam živa maštaću. Voleću platonski. Njega. Nekog ko je slučajno uleteo u moj život, u pogrešno vreme.

Dok dišem sanjaću. Sanjaću budna. Želeću da ga sretnem. Da ga slučajno dodirnem. Sanjaću o tome da i on sanja o mom dodiru. O meni. Nama. O nečemu što je mogli biti sjajno.

Možda sam ja samo ubeđena da ljubav u snovima i mašti najduže živi. Tu je zaštićena od svega.  Boli, ali živi. Možda se zato ne prepuštam. Zbog straha. Zbog bojazni, da će se u jednom trenutku svi snovi srušiti, u onom malom delu sekunde u kojem su i sagrađeni.

Ja samo želim da ga volim. Iz prikrajka. Da žudim. To me drži budnom. Živom.  A možda i jednog dana, dok budem koračala ruku pod ruku sa svojim snovima, budna, osetim njegov dah na svom vratu, njegov topao dlan u mojoj ruci, i shvatim da je baš ovo naš delić sekunde, onaj koji sam ceo život čekala.

 

 

Comments (2) Posted to Moja reč 01/10/2014 Edit

Prepoznaj me

S vremena na vreme se desi da sasvim slučajno naletim na osobu koja me duboko dotakne. Prepoznamo se, negde. Na čudnim mestima. Pod čudnim okolnostima. U čudno doba. 

Energije nam se sudare. Jako. Toliko jako da osetiš varnice. Prijateljske, ali i one koje prelaze granice prijateljstva. 

Ja zaista ne znam u čemu je moj problem. Ili možda znam.

Prepuštam se, dovoljno da osetim pod kožom, nedovoljno da nešto osetim na koži. I prija, čoveče. A ne sme... Ali opet tako slučajno naleti neko ko me razume. Nego ko mi uputi kompliment, baš onaj koji možda čak i godinama nisam dobila od Njega. Taj neko me čeka. A ja čekam da me on uzme i odvede. 

Postoji toliko ljudi na ovom svetu koje možemo voleti, koji nas mogu voleti. Sigurna sam. A neki od nas gube vreme. Trpimo bol. I čekamo da prođe. A možemo biti srećni. Negde. Bilo gde. Bilo gde, samo ne ovde. 

Stranče, baš ti koji me prepoznaješ. Koji me razumeš. Koji osećaš. Ti, koji bi me voleo, kojeg bih ja volela. Uzmi me. Vodi me bez pitanja. Samo me izvuci odavde.

Pristajem! 

Comments (2) Posted to Moja reč 01/08/2014 Edit


About

Miss Ams

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo.~Anais Nin~

Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds